Priče iz prašnjavih ladica: Šmrk vode

Ulice su mirisale na svježinu vode. Mlazovi prozirne tekućine koji se slijevaju u gradske odvode. Dok sam se vukla prema autobusnoj stanici, hvatajući desnom rukom tek propupale grane nekih ukrasnih grmova, prebacivala sam misao s lijeve strane na desnu boreći se s idejom odlaska na posao gradskim prijevozom. Ima li nešto gore od jutarnjeg ukrcavanja na jednu od gradskih linija? Mrgodnih pogleda frustriranih muškaraca s, naoko, ozbiljnim aktovkama s kojih otpadaju komadi skaja, jadni kao i njihovi kaputi i zubi skriveni iza tankih usana. Ima li što gore od napirlitanih klinki iz trećeg razreda ekonomske i birotehničke škole, tamo u Varšavskoj,  koje uzbuđeno vrište i pozdravljaju se poljupcima kako koja od njih upada u ovaj javni kotao koji ključa natmurenošću i u svojoj vrelosti isparava note jeftinih parfema? I gospođe u najboljim godinama, u svojim „još će izdržati ovu godinu“ kostimima skrojenim točno po krojevima iz Burde izdanja jesen/zima ’83 koje se guraju i pogledom izjavljuju „dečec, a kak ‘ bi bilo da se ustaneš?“ držeći u rukama uputnice za raznorazne specijaliste ne znavši što bi drugo zanimljivo radile ponedjeljkom u 8.00 i nešto. Samo je gori ovaj miris svježine na ulicama. Ulica koje u ovoj bogatoj i sustavno uređenoj zemlji ispiremo pitkom vodom. Dok tamo negdje gdje nemaju pojma što je to Burda (a i nije da su nešto zakinuti) molećivo gledaju u nebo kako bi prislonili glavu na poškropljenu zemlju, zatvorili oči i skupljali kapljice u kutu ispucanih, oljuštenih usana. Tko im je kriv.

Ne razmišlja o tome gospođa na prednjem sjedalu lijevo, tik do vozača. Nije to važno jutros, važno je samo kako je susjeda Francika došla na red preko veze do onog famoznog specijalista za vene. Je, samo zato kaj joj je sin zlizan s onim tipom kaj dela u ministarstvu, a ovaj pak igra tenis s državnim tajnikom  koji je nariktal posel svom nećaku baš tu, na mjestu specijalista za vene. Je, a kak’ bi inače mali došel do Zagreba iz onog kamenjara, svi si oni pomažu, puce moje, svi. Nisu kak i mi ovde da si zabijamo nož u leđa i gledamo kak bu ‘ko prije propal. Mali je dobar, ne, nije to nitko rekel.  No opet, drage moje, ima naše dece bez posla, kaj se njih nekam ne gurne da ih se zbrine. Mi smo sve starije, a oni nam na još uvek na grbači. Gle, ovog mog. Dva je fakulteta završil, dva. A nema ni dana radnog staža. I je, da su bar skromni! Nego ona mala, od one Bele s prvog kata, znate ona mala, cela zblajhana i anoreksična? Je, ona se sam smuca. Ima nekog tipa koji ju voza u nekim autima kaj ni moj Goran ne raspoznaje, nego samo kaže da baš gadno buče. A kaj će moj Goran znat o autima, joj siroček, pa on je završil teologiju i taman kad sam mislila da bum ga se rešila, ne, kad je već tako izabral, naleti na neku malu koja ga je, ionako već zmotanog, još više zmotala  i on se zaljubi kak’ti dečec i upiše filozofiju (jer je ona to studirala, mislim da još studira kak’ je bila perspektivna, ne) i ode nekam z njom. A kad se vratil rekel je da ga niš ne pitam i kak’ je svet celi naopačke i kak’ on bude sam sebi našel smisao života u ovom kaosu. Pustila sam ga, kaj sam mogla. Evo, neki dan je diplomiral. Dva fakulteta, dva. A ni dana staža u radnoj knjižici. E da, a ona mala od Bele je neki dan pripretila Beli kak’ bu je prislila da na nju prepiše stan u Vlaškoj jer da ona nema namjeru provest život u ovoj pripizdini i kak’ ide u Milano na neku akademiju, al’ da prije mora prodat stan jer je Milano jebeno skup. I da će je prijavit na policiju zbog zlostavljanja i izgladnjivanja. Je, u to budu svakak poverovali, izgleda ko drška od metle kojom naša Micika glanca stubište. A jadna Micika, ona je bila tak’ dobra žena dok joj mali nije otišel na onaj svet. Ona veli da je imel raka, a svi znaju da se drogiral. Od onda valjda nemre bit u stanu, jadna, pa svaki dan glanca stubište. Je, a kaj sad. Mora nastavit sa životom, inače bu skroz pukla. I muž bu ju ostavil. Ja sam celi život bila dobra ženica i gle, mene je moj ostavil zbog one ženturače iz Zagorja kaj mu je znala peći puricu z’mlincima i štrukle. Goran je bil na trećoj godini teologije, a ja sam delala ko sekretarica kod onog javnog bilježnika kaj je puno pil. A moj Franc je bil referent prodaje u onoj firmi kaj je prodavala boje za farbanje zidova. Tak je i otišel tam, kaj ti ja znam, u Klanjec, i upoznal onu, da joj ne spominjem ime, i nakon kaj je još nekoliko puta otišel iza brda, tam je i ostal. I kaj sam ja mogla. Niš, ne. Rekel je kako mu je pun kurac i mene, i ovog našeg sina kaj ne vredi pišljivog boba, i ovog grada, i smrada, i malog stana, i mojih cvokotanja, baš svega. Rekel je kako je život negde drugde. I otišel u Klanjec. Kaj sam ja, jadna, mogla. Ostavil me je na plaći sekretarice, s Goranom koji je večito nekaj molil (a onda mu je došla ona smlata, valjda je za to molil), ali bi nam za Uskrs i Božić poslal domaću puricu, par paketa jaja i ručno delane mlince. Ja sam ih prvih godina bacala u smeće i plakala, a onda bi s prozora gledala kak baba Jaga iz prizemlja vadi sve to iz velike kante, u vrećici na kojoj je pisalo Kemoboja, krezubo se smije i viče „Fala ti Francek, baš ti fala!“ A onda sam se s krizom spametila. Nisam ni plakala više.  Neg’ bi sasekla puricu i imala bi je za više puta jer je Goran prešal u vegetarijance. Je, a kaj sam mogla. Lepo sam ga odgajala, od malih nogu mu govorila kak’ se sve mora jest da bi bil velik i jak. I on je tako delal. Sve do onog dana kad se vratil i rekel da ga niš pitam i da bu on našel svoj smisao života. I onda je još dodal kak je postal vegetarijanac. Za obranu diplomskog je došel pitat jel imam blender da bi on zmiksal neke namaze od slanutka i poslužil kobasicu i sir od soje. Ja sam ga pitala kak se može delat kobasica od soje kad soja nije meso ili pak sir, a on mi rekal neka jednom zašutim na vreme i da mu dam blender ako imam. Dala sam mu, nek ga vrag nosi. S vrata sam ga pitala jel’ mu treba ispeći kolača. Prvo je bi muk. A onda se stubištem razlomilo „ne jedem jajaaaaaaaaaaaa“. Vrag ga jebi. I kaj sam ja tu mogla. Niš.

Ugurala sam se do gospodina sa šeširom. I tamnim brkovima. I šalom koji je na rubovima već počeo gubiti resice. Kaput mu je mirisao na ustajali ormar. Ne ono ustajali jer ima puno robe, nego nekako ustajali jer se u njega rijetko ulazi. Ne znam. Podsjetio me na miris koji sam zapamtila davno, ali ga nikada nisam mogla definirati. Pa sam mu prišila jednu običnu ustajalost. Pridržala sam se rukom za nespretno postavljeni rukohvat i opsovala u sebi. U torbi mi se gnječila banana i tiskala mala bočica jogurta. Po tko zna koji put pokušavam zdravo doručkovati. Mislim, pokušavam uopće doručkovati. Pa to tako prenosim u torbi u ured i iz ureda jer se na kraju sve svede da mi svemoćna digne tlak pa u sebe ulijevam odvratnu uredsku kavu. Šalicu za šalicom. I kad se sjetim banane i jogurta, bude već kasno i zaključim kako nikako na mogu dočekati kraj radnog vremena na nečem tako slabašnom pa između dva napada histerije i reda psovki, skočim po neki odvratni sendvič, a ponekad i po neki masni kikiriki ili nešto u tom kalorijskom rangu.  Danas je ponedjeljak i opet pokušavam uvesti reda. I naslanjam se na visokog gospodina u kaputu koji je vukao na ustajalost. I nikako ne mogu povezati njegov blagi pogled s tamnim, ozbiljnim brkovima. Kao što ne mogu povezati njegovu tešku torbu s laganim proljetnim cipelama. Nespretno mi je stao na nogu i promrmljao ispriku koja je zvučala nekako ovako „oprostite, nisan tija“. Zašto li sam ušla? Nisam li mogla pješice. Prehladno je za bicikl i onako nekako kišno-sivo. Nisam u svom najboljem izdanju i ne izazivam previše svoje tijelo. Dovoljno ga šokiram nabijanjem bespotrebnih kila, taman da ga još izložim vjetru i kiši. Ne mrzim se toliko. Na sljedećoj stanici ulazi neki mladić u ranim tridesetima. Kaput gospodina i velika crna torba. Šal i rukavice. Iako baš i nije tako hladno. Brkovi mog suputnika odjednom zauzmu čudan luk.  I pogled poprimi bezvremensku udaljenost.

Eh, ovako bi sad moj Jure. Samo da je doša u Zagreb. Ulazija bi u autobus i iša na posa. Ma ne bi se on ni vozija autobuson, iša bi svojim kolima. Ka pravi gospodin doktor, kako i triba. I ja bi sad sidija u njegovoj čekaonici, čeka da iziđe, lupne me po ramenu i kaže „ulazi, pape“. Ne bi se gubija po ovome gradu, minja tramvaje, autobuse, kasnija jer se ne morem snać. Moje bi me dite dovelo. Smistilo. A ne ‘vako. Stiga san jutros. Na kolodvoru ispija neku bidnu kavu i ispušija dvi cigare. I sad se, evo, gubin po ovom gradu kako bi na vrime stiga do doktora. Otkrili mi neku izraslinu. Nije da me boli, ali nije ni da san baš nešto presritan da je iman. Ne znaju, kažu, o čemu se točno radi. A ja, bidan, znan i manje. Poslalo me, evo, u Zagreb. U specijaliste na Rebro. A da je Jure samo malo bija pametniji i da je sluša šta smo mu govorili ja i ona mu mater bidna, sad bi pomoga svom starom. Ne bi gubija godine i mladost na škveru. Eno ga, sav se iscidija. Žena mu doma sidi, doji treće dite. On se satra od posla. Više ni ne dolazi otkad mu je mater umrla. Kaže da nema voje. I da ga pustim na miru. Nije on kriv šta je sve pošlo ukrivo. Krivo je vrime. Kriv je svit s kojim se družija. Kriva je jubav. Kad je završija gimnaziju ka najbolji učenik generacije, sprema se za prijemni na medicini. Tija je posta doktor. Ka i onaj mali Vlaj. Kažu da je sad specijalista tu negdi u Zagrebu, da lipo zarađuje,  da mu je stric pomoga da se snađe. I stan će sad kupit od sto i nešto kvadrata. Sredio mu stric kredit. Vridan je. A i zna se kako to u njih ide. Ne triba na to misli trošit. I moj je Jure tija. A onda je sve nekako u par miseci otišlo u vražju mater. Položija je on te silne ispite i dobija dom na Savi (biće to tamo ono uz vodu). I triba se maknit, krenit na studij, kad je dan prije no što će krenit gore, doša blid i nikakav da nam kaže kako, eto, ništa od Zagreba, ništa od studija jer će postat ćaća. Mater mu je samo vrisnila, ja sam se uvatija za glavu, sestre su mu pobigle u sobu. Ma kakav ćaća, mater ti jebem balavu, kakav ćeš ti ćaća postat! Sićan se kako san urla dok je on staja nasrid sobe i pušta da ga udaran i vičen. Tako i sad, bidan, stoji dok se ona njegova dere na njega i traži novce za neki fitnes i tablete, da se skine kile od poroda. Ma prestani tuć po panceti, kapuli i kruvu, majku ti bodulsku, pa ćeš skinit kile! Kakav fitnes! Prošeći tu dicu, pospremi stan, operi prozore. Kakav bidni fitnes. Kakve tablete. Nisan u životu izija 8 jaja ujutro ka šta ji ona stuče. Ma da san zna kakvo će ga zlo nać, ne bi ga onako tuka. Stvarno ne bi, Mare mi moje. Najbolji učenik. Sve je s peticom položija. Pomoga bi mu bidnom da se izvuče. Ma kad sad gledan, i nije se puno moglo učinit. Ubrzo je došla ona njena lajava mater, počela pritit sudom i nekim silnim advokatima. Vatala se za glavu, čupala kose i lomila ruke na prsima i proklinjala mog Juru šta je učinija. Ma šta je učinija, mater ti bodulsku, pa nije je napravija trudnom držeći je za ruku. Raširila ti ćer noge, omililo joj se. I šta sad? Ništa nego pir. Pa to prvo nesritno dite koje je Mare tako jako volila. Pa drugo koje nije ni dočekala. Samo sam je naša mrtvu jedno jutro posrid sobe. Rekli su srce. A kako i ne bi. A ovo treće dite, dala mu je neko čudno ime. Ne zna ga pošten svit ni izgovorit. A Jure, eno ga, od jutra do mraka na škveru. Nisan mu ni reka da san bolestan. A šta ću ga bidan zamarat? Triba je on onda sve odjebat i doć u Zagreb. Bija bi doktor. S ‘vakom istom torbom. A za stan bi se nekako snašli.  Ja vaki, bidan, sad tu ne mogu ništa učinit. Možda san prije i moga.

Stakla su se maglila od ljudskih udaha i izdaha. Trošili smo nemilice ograničeni kisik. Uskoro smo počeli udisati jedni druge. Bilo mi je mučno. Mučno od pogleda, mučno od disanja, od naslanjanja. Mučno od pomisli na bananu koja se u ovom gnjevnom kretanju autobusa pretvarala u kašu. Bilo mi je mučno od same pomisli na posao. I na svemoćnu u ranojutarnjem izdanju, s cigaretom i kavom. Nakaradnim džemperom od ofucane crvene vune, satenskog ovratnika i rubova. Bilo mi je mučno od mene same. Od klinki koje nisu zatvorile usta otkad su ušle. Od gospođe na prednjem sjedištu koja je u svakom zavoju jauknula „jezuš marija, kaj ne pazite malo, mladi gospon“. Samo je gospodin u svom ustajalom kaputu stajao mirno usidren u svojoj daljini. Poželjela sam na trenutak biti on. I on je u tom trenutku spustio pogled na mene i pomislila sam da je on možda na trenutak poželio biti ja. A možda smo oboje poželjeli biti onaj šmrk pitke vode pa makar s nama prali cestu.

„Oprostite, nisan odavde, možete li mi reći kako ću do Rebra? Kasnin, iden u doktora.“ Nisam ni uspjela otvoriti usta kad li je gospođa s prvog sjedišta lijevo, onog tik do vozača, uletila lajavo. „Je, gospon, kaj nemate doktora tam dole, ne? Prvo nam pošaljete decu da uzmu kruh našoj deci, moj sin ima dva fakulteta i ni dana radnog staža, a sad bi još i k našim doktorima, kajgot. I tak da znate, lepo budete zakasnili jer Vam je ovo skroz krivi bus. Mogal Vas je Vaš sin lepo otpelat. Je, a kaj ću Vam ja. Niš.“

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s